KO SAM JA?

„Ko sam ja“? To zaista nije nikakvo pitanje jer na to nema odgovora – na to je nemoguće odgovoriti. To je sredstvo, nije pitanje. To se koristi kao mantra. Kada vi neprestano tragate unutar sebe „Ko sam ja? Ko sam ja?“, vi ne čekate odgovor. Vaš um će vam dati mnoge odgovore, i sve te odgovore treba odbiti. Vaš um će reći: „Vi ste suština života. Vi ste vječna duša. Vi ste božanski“, i tako dalje i tome slično. Sve te odgovore treba odbiti. A kada vi odbacite sve te moguće odgovore koje vam um može ponuditi, kada pitanje ostane apsolutno bez odgovora, tada se čudo dogodi. Tada iznedada i to samo pitanje nestane. Kada se svi odgovori odbiju, pitanje nema osnovu, nema podršku unutar vas. Ono jednostavno lebdi, ono propada, ono nestaje. Kada i pitanje nestane, vi tada znate. Ali to znanje nije odgovor. To je egzistencijalno iskustvo. O tome se ništa ne može reći. Ili ako se može reći, to će biti pogrešno. Reći nešto o tome, to bi bilo lažno. To je najviša misterija, neizrecivo, neobjašnjivo. Nijedan riječ to ne može opisati. Čak ni fraza „suština života“ nije adekvatna; čak ni Bog nije adekvatno. Ništa nije adekvatno da to iskaže. Sama njegova priroda je neizreciva.

Ali vi znate, vi to dobro znate, na isti način kao što sjeme zna kako da proklija. Ne kao što profesor zna o hemiji, ili fizici ili istoriji, već kao što pupoljak zna kako da se otvori na rano jutarnje sunce. Ne kao što svještenici znaju o Bogu: i idu okolo i naokolo, tako i onako. Znanje pulsira oko žbuna. Znanje je direktno prodiranje. I onog trenutka kada direktno prodrete u egzistenciju, vi nestajete kao izdvojena jedinka. Vas više nema. Kada znalca više nema, tada je znanje prisutno. A to znanje nije o nečemu posebnom: vi ste to znanje. Zato ne mogu reći što znači 'Ja' u pitanju „Ko sam ja?“ To ne znači ništa. To je samo sredstvo da vas odvede do nepoznatog, da vas odvede do neucrtanog puta, da vas odvede do toga što nije dostupno umu. To je mač koji sječe same korijene uma, tako da samo ostaje tišina ne-uma. U toj tišini nema pitanja, nema odgovora, nema znalaca, nema znanog već samo spoznaja, samo doživljavanje. Zbog toga su mistici bili u veoma teškoj situaciji da to iskažu. Mnogi od njih su ostali u tišini svjesni da bilo što da kažu će izgledati pogrešno. Onog trenutka kada to kažete, to postaje pogrešno. Oni koji su to iskazivali, oni su to govorili sa uslovom: „Nemojte se vezati za naše riječi.“

Ljudi mi dolaze i govore: „Ja pitam sebe: 'Ko sam ja? Ko sam ja?' I onda dolazi odgovor: 'Ja sam duša, ja sam bramin, najviša stvarnost.'“ Odgovor ne dolazi tako lako i brzo. Vi mora da ste to pročitali u nekoj knjizi, mora da ste to naučili iz nekih spisa. A zanimljiva stvar je ta da ste odavno znali odgovor na to pitanje. Kakva je bila potreba da to pitate? Zašto ste pitali? Koga pitate? Vi već znate da ste duša, a ako već to znate, čemu onda pitanje? Ne, odgovori koje vam daje vaše pamćenje neće biti od neke koristi. Pravi odgovor će doći iz vaše najdublje suštine, a to je nešto sasvim drugačije. Kada ta pitanja dođu, to će vam izgledati kao glas nekog drugog, kao da to nije vaše. Razlika će biti veoma jasna. Na vaše postavljeno pitanje, neko drugi će vam odgovarati. Govor neće biti vaš, te riječi neće biti vaše, glas neće biti vaš. To će vam izgledati kao nešto sasvim nepoznato.

Zbog toga mistici, sufi, posvećenici govore: „Mi pitamo, a Bog nam odgovara“. Ne postoji Bog koji vam daje odgovor, to vam vaše najdublje sopstvo govori, a na tom mjestu ste vi sami Bog. Ali taj glas vam je nepoznat, nikada ga ranije nijeste čuli. Vi te riječi nijeste nikad prije čuli. One nemaju ništa sa vašim usnama, one ne izlaze iz vašeg grla; to nema ništa sa vašim sistemom pamćenja, vašim umom, vašim intelektom. Izgleda da to dolazi sa nekog veoma udaljenog mjesta, nekog mjesta koje je veoma daleko. Zbog toga svi osjećaju da je odgovor dat od nekog drugog. To nije neko drugi koji vam daje odgovor, to ste vi koji ste davno odlutali odatle, vi ste otišli veoma daleko, jaz između vas i vašeg najdubljeg bića je postao veoma velik, tako da vam vlastiti odgovori izgledaju dati od nekog drugog.

Pitajte: „Ko sam ja?“, ali ne dajte nikakav odgovor. Upotrijebite svu vašu energiju u postavljanju pitanja, ali se ne trudite da dobijete bilo koji odgovor jer vaš odgovor nema neku vrijednost. Vaš odgovor će biti nešto što ste negdje čuli: ili izjave nekih mudraca, ili iz neke vaše društvene komunikacije. To će biti nalik prašini koja se skuplja na vama od spolja: to neće imati vrijednost. Pitajte kao da nemate nikakav odgovor da date. U vašem procesu postavljanja pitanja, svi vaši odgovori treba da otpadnu, i samo pitanje treba da ostane. A onog dana kada vam bude ostalo samo pitanje, to vaše pitanje će vas pogoditi kao strijela u vaše najdublje svojstvo – zato što tada neće biti nikakvih odgovora koji će vas zaustaviti. Tada ćete slobodno putovati unutar sebe. Zbog toga se sva prethodna znanja trebaju odbaciti prije no što dosegnete do vrhovne mudrosti – to znači, svo znanje koje ste sakupili do sada. Prije no što bude moguće da ostvarite vrhovnu mudrost, neophodno je da bacite sve spise u rijeku. Svi oblici tereta treba da budu odbačeni, sve doktrine i teorije treba ukloniti, jer sve što se uzelo spolja ne može se upotrijebiti unutra.

Ako ste sposobni da postavite upravo to jasno pitanje: „Ko sam ja?“, sa svi srcem i dušom, i ako ne budete žurili da dobijete odgovor, ako ne budete osjetili neko očekivanje – a bolje bi bilo da osjetite da ne možete odgovoriti, jer zapravo ne znate odgovor – tada ćete jednog dana iznenada shvatiti da vas to pitanje vodi unutar vas. To će biti čamac koji će vas moći uvesti unutar vas. Zatim, jednog dana će doći trenutak kada ćete nakon neprestanog postavljanja tog pitanja, to samo pitanje nestati – zato što periferija koja daje besmislene odgovore ne može imati smisaono pitanje. Ovo je malo komplikovano da se shvati – ali, kako periferija, čiji su odgovori besmisleni, može imati smisleno pitanje?

Prvo, vaša pitanja će otpasti, vaše znanje će otpasti, i vi ćete postati neuki. A u takvom stanju neznanja, samo će ostati vaše pitanje, odgovor neće opstati. Potom će doći stanje kada će čak i vaše neznanje otpasti – a i vaše pitanje, takođe. Nakon stalnog postavljanja tog pitanja, nakon što svi odgovori propadnu, dolazi trenutak kada iznenada otkrivate da se čak ni to pitanje više ne ukazuje. Čak i ako želite da formulišete to pitanje, vi nećete biti sposobni da to uradite. Vi ste postali praznina. Neprestanim postavljanjem pitanja: „Ko sam ja? Ko sam ja?, rađa se stanje praznine. A u toj praznini se po prvi put čuje vaš najdublji glas, i vi možete čuti odgovor. To zvuči veoma paradoksalno. Dok se držite pitanja, vi nećete dobiti odgovor. Kada se pitanje odbaci, vi ćete dobiti odgovor. Ali sada nemojte postaviti pitanje: „Zašto onda trebam pitati? Samo sjednimo, zatvorimo oči, i mi ćemo dobiti odgovor.“ Ne, zato što čak i izjavom: „Ja uopšte ne pitam“, vi ste ipak zapravo u procesu pitanja. To tako još nije moguće. A pitanja su od pomoći da vas odvedu sa periferije. Zašto bi osoba koja je bila voljna da napusti znanje, i dalje bila vezana za neznanje?

To je baš kao kada biste uzeli drugi trna da izvadite trn iz vaše noge. Što radite sa tim drugim trnom? Da li ga ostavljate u staru ranu? Ne, vi ga bacate. Upravo sada, vaš um je pun pitanja. Zbog toga je Ramana rekao da pitate. Upotrijebite to pitanje kao trn da izvadite trn znanja. A onda, što ćete uraditi sa tim drugim trnom? Poslije svega, to je bilo od pomoći da izvadite trn znanja. Hoćete li zbog toga ostaviti taj trn unutra? Dakle, pošto ste se oslobodili ropstva znanja, zašto brinuti o zavisnosti od neznanja? Neko ko može odbaciti pitanja kao što su: „Ja sam duša, ja sam bramin, ja sam ovo, ja sam ono“, i sve takve besmislice, da li će se on držati pitanja: “Ko sam ja?“. Doći će trenutak kada će se osloboditi i tog pitanja, takođe. Oba trna treba baciti. Znanje je trn, stoga, neznanje. A kada oboje: znanje i neznanje budu odsutni, tada se vrhovna mudrost dostiže, tada razumijevanje cvjeta. Tada vi znate: „Ja sam bramin“. Tada će sve što znate biti iz vašeg iskustva, to će biti samo vaše pravo otkriće, vi ćete to uvidjeti. To uviđanje će biti vaše lično iskustvo. Tada to što kažete neće biti nešto što ste čuli od druge osobe. To što ćete reći će biti iz vašeg iskustva. I moć čitavog svijeta neće moći oteti to iskustvo.

Osho, The Voice of Silence